Medicinski resursi

Pregled

Ova stranica u odeljku sa resursima upućuje na ključne izvore o opštoj temi vojne medicinske etike. Ostale stranice nude dodatne izvore o ključnim temama ili ističu delove tih izvora koji su relevantni za konkretnu temu. Naša namera je da ove stranice budu dragocen izvor informacija za akademike i praktičare zainteresovane za vojnu medicinsku etiku. Ovaj materijal smo pružili kao javno dobro, u dobroj nameri, uz poštovanje autorskih prava i intelektualne svojine. Ako ponovo koristite ovaj materijal, navedite izvor.

Vojna medicinska etika je tema na preseku vojne etike i medicinske etike. Medicinska praksa uređena je preplitanjem prava, etike i morala. Pravo propisuje obavezan tok postupanja. Etika je skup moralnih načela koja uređuju aktivnosti ili ponašanje osobe, često kodifikovanih profesionalnim propisima. Moral je određen individualnom savešću. U mnogim kulturama postoji duga istorija propisivanja etičkih standarda po kojima lekari i drugi zdravstveni radnici obavljaju svoj posao, putem zakona ili propisa. Medicinska etika polazi od izreke „pre svega ne škodi“, iako se ona pogrešno pripisuje Hipokratovoj zakletvi. To se obično potkrepljuje četirima načelima bioetike Beauchampa i Childressa: autonomijom (pravo kompetentnih odraslih osoba da odlučuju o svom lečenju), dobročinstvom i njegovom posledicom, nenanošenjem štete (povoljni ishodi za pacijente uz minimalnu štetu) i pravdom (pravičnost na osnovu jednakosti i nediskriminacije).

Etika zdravstvenih profesija razlikuje se od „vojne profesije“, čija je krajnja funkcija primena smrtonosne sile protiv neprijatelja neke nacije radi postizanja političkih ciljeva. Vojna etika bavi se moralnim izazovima i dilemama profesionalne vojne prakse. Čak i u ratu treba da postoje granice upotrebe nasilja. To se obično deli na „jus ad bellum“, zakonitost odlučivanja država da pređu u rat, i „jus in bello“, upotrebu vojne sile tokom neprijateljstava. Ovo potonje uređuje „pravo oružanih sukoba (LOAC)“ ili „međunarodno humanitarno pravo (IHL)“. Pored vođenja rata, postoje mnogi aspekti vojne službe koji ograničavaju slobodu pripadnika oružanih snaga u većoj meri nego što je to slučaj sa građanima.

Vojni zdravstveni radnici su, moglo bi se reći, vezani širim spektrom zakona i etičkih načela, domaćih i međunarodnih, nego bilo koja druga grupa. Iako su zaposleni u oružanim snagama, vojni zdravstveni radnici odgovaraju svojim nacionalnim regulatornim telima zdravstvenih profesija za svoju etičku praksu. Ova „dvostruka lojalnost“ leži u srcu vojne medicinske etike (MME). Primeri uključuju balansiranje između humanitarne potrebe da se zbrinu žrtve sukoba i vojne potrebe da se obezbede prazni kreveti u vojnim bolnicama za vojne pacijente, očuvanje poverljivosti podataka o pacijentu naspram potrebe vojnih komandanata da znaju sposobnost svog osoblja, kao i ograničenja za medicinsko osoblje u vezi sa obavljanjem borbenih dužnosti. Vojni zdravstveni radnici moraju zasnovati rešavanje etičkih pitanja na relevantnim načelima i zdravstvene i vojne profesije. O ovoj temi se opširno raspravlja u vojnoj medicinskoj literaturi, kako među akademskim etičarima, tako i među praktičarima. Koncept dvostruke lojalnosti odnosi se i na druge zdravstvene radnike sa institucionalnim obavezama, kao što su menadžeri u zdravstvu, lekari medicine rada i zatvorski lekari.