- Kada se govori ili raspravlja o razlozima za raspoređivanje, očigledno operativna bezbednost mora uvek da se poštuje.

- Bilo bi dobro praviti razliku između ličnih osećanja i profesionalnih dužnosti.

- Većina pripadnika vojske ne zna sve relevantne činjenice iza odluke Vlade da se ide u rat, i zato ne mogu uvek da donesu tačan sud o pravednosti rata.

- Ako su nesigurni, oni treba da budu u stanju da veruju da ih njihov lanac komandovanja vodi u pravedni rat.

- Oni treba ipak razmotre da li su njima data naređenja kada su raspoređeni zakonita ili pravedna.

'... Mnogi vojnici jednostavno nisu u poziciji da znaju sve relevantne činjenice o odluci vlade da se ide u rat i tako nisu u stanju da postignu informisan sud o pravednosti ili nepravednosti rata. Dok u nekim kontekstima, stav nečije države može biti dovoljno jasan, u nekima može biti strašno složen i mogućnost da se sazna istina o tome šta se zaista dešava može biti ugrožena na mnogo načina.

U takvim okolnostima, svakako, ne mogu biti krivi za borbu u ratu, zapravo samo odgovorni za svoje postupke u ratu ako ti postupci narušavajudirektno diktat savesti, kao što je ciljanje neboraca. Ako oni imaju sumnje u opravdanost stvarnog rata, oni treba da ostvare poniznost i prihvate da oni ne treba da slede unutrašnji glas njihovih savesti, ali da se pepuste onima koji su u boljoj poziciji da sude. Ovo bi moglo, naravno, da zahteva dosta vere u nečijem lancu komandovanja - vojnici moraju imati pravo uverenje da su prava pitanja postavljena od strane pravih ljudi na vrhu tog lanca i da samo ona kda su ti visoki oficiri zadovoljni odgovorima,naredbe moguda se izdaju ostalima u lancu komandovanja.'

Pogledajte kartu 3 karo

Andrea Elner, Pol Robinson, i Dejvid Vetam, ‘Uvod: “Nekada će ratovati i niko neće doći”’ u izdanju Andree Elner, Pola Robinsona i Dejvida Vetama, Kada vojnici kažu ne: Selektivni prigovor savesti u modernoj vojsci, (Ashgate, Farnham, 2014), str.5.